Kišobrandžija

Kišobrandžija je jedan od beogradskih zanata u kome je ostala samo još jedna radnja koja se bavi popravkom kišobrana, čuvena doktorka za kišobrane u Višnjićevoj ulici na Dorćolu.

Kako i sama kaže, ova simpatična, vredna bakica koja se ovim zanatom bavi od 1961. skoro da nikoga ne zanima da se bavi popravkom kišobrana.
A i ljudi se češće odlučuju za kupovinu novih kišobrana, pogotovo kako imamo sve te nove radnje koje su nikle poslednjih godina gde se kišobrani i ostale stvari mogu kupiti po jeftinoj ceni, ali koji su takvog i kvaliteta i roka trajanja.

Nekad se od ovog zanata sasvim pristojno živelo, a sada je svedeno da ljudi dolaze sa svojim starim kišobranima tek kada se desi neko nevreme, neka košava, oluja, pa se dosta ljudi odluči da srede svoje kišobrane, neke koji su im možda i draga uspomena.

Abadžija

Abadžija, taj turcizam, turska reč u našem jeziku označava naziv za zanatlije koji su izrađivali narodnu nošnju od grubog sukna aba. Otud i naziv abadžija gde je na arapsku reč aba dodat turski sufiks -džija.

Abadžijski zanat je bio veoma važan u vremenu kada je tradicionalna narodna nošnja označavala i nacionalnu pripadnost kao i društveni stalež.
Abadžije su šile seosku narodnu nošnju dok je naziv za zanatlije koji su šile građansku nošnju je terzija, o čemu će biti reči u drugom tekstu.
Abadžijski zanat je jedan od najtežih i najzahtevnijih zanatskih poslova.
Sukno, čoja, platno, štof mora da se uradi po ''mustri'' i meri se precizno. Zatim sledi šivenje i postavljanje postave i dugmadi.

U današnje vreme nema puno ljudi koji se bave ovim zanatom u Srbiji, jer je potreba za njihovim ručnim radovima svedena na povremenu porudžbinu za kulturno-umetnička, folklorna društva ili suvenirske radnje.